Čudotvorni Bošnjak

Narodna pripovijetka »Čudotvorni Bošnjak« bila je objavljena u časopisu Bosanski prijatelj 1861. godine. O tome vidjeti: Bosanski prijatelj: časopis sadržavajući potrebite, koristne i zabavne stvari (urednik Ivan Frano Jukić Banjalučanin), Zagreb 1861, str. 158-166. Na ovom blogu objavio sam tu pripovijetku 29.4. 2013. godine ali pošto to nije bila sasvim korektna objava odlučio sam da je još jednom objavim.

Da bih vam kazivao, kako su se Turci zaratili s Moskovom (g. 1828) i kako su Moskovi prešli Dunavo, turske gradove po Bugarskoj i Tračkoj porušili i istu Jedrenu oteli: to vi svi gotovo znate i još pamtite; ali niste po svoj prilici čuli za bosanskog svetca Aliu Pekeza i koja je on čudesa počinio u Jedreni. Ja ću Vam sad kazati. Ale s ostalom bosanskom vojskom kasno je bio prispio u Rumenliu i to uprav u Jedrenu, kad se je već car s kraljem moskovskim miriti počeo. Degme de, da su Bošnjaci prie došli, mučno bi Moskov kahvu popio u Jedreni; al tako je sudjeno! Bošnjaci vrate se u Bosnu; oni su Aliu zvali da idje kući s njimi; on im je odgovorio: »Vi hajdete, mene nečekajte; ja ću se ovdje koje kako prometati, kao čunak kroz nita; elbe tuna da se neumre od glada; žene nejmam, djetce ni po gotovu; nit me tko izčika, nit mi se tko nada. Sad je zlo i u našoj Krajini; nije četovanja, nije plijena; još da nemamo pečkog Asanage, bi dogme zaboravili odapet pušku! postali bi svi vlaški čobani!« - Družtvo ode, a on ostade. Ono nješto ašluka, što su mu Kladušani porezali izpred njih da idje na vojsku, po malo je trošio; štedio je, al je malo štediti uzalud, - poslje njekoliko mjesecih Ale u kesi ni parića nije imao! Eto nevolje za njega; dosad nikad nije prosio; jer ako bi u njega nestalo, to ne bi u vlaha nestalo; sad nejma se kuda ni kamo, već prositi...Koliko je prosjakah u Jedreni! A uz to turska vjera ohladila, na Bošnjaka nitko i negleda! –Vi ćete sada reći: »e dobro; a zašto Ale nije zapljunuo u dlane, pak štogod radio i tako se hranio.« To je istina, da je tako, kako vi mislite; da se je Ale rodio u Sarajevu oli kome drúgomu šehru, on bi bio amal, i tovare, makar bili i vlaški, prenosio; al je Ale Kladušanin; ni njegovi stari nisu nikad vlaški izmećari bili, već delie i junaci: četovali i plienom kaurskim hranili se. Ele što mu drago, on je bio u velikoj nezgodi; ostati u Jedreni nije moguće, a još manje vratiti se u Bosnu bez novacah. Sad se je kajao, što se nije s družtvom vratio; al po repu kajanje. Najposlje prodade svoje puške i štuc, - turske mi vjere! da je valjo carskog grada, - za njega su mu kauri davali varičak pun talirah, al ga nije dao od sebe; na njem je bilo dvanest pavti sermali, nije ga bilo ni u turčina ni u kaurina. Kad su Turci Senjane pobili, njegov djed oteo ga je od Senjanina Tadie. Sad ga je prodo bud pošto. On je razmišljao na svaki način, šta će se ovo raditi, i kako će se prometati od sad. I smisli se na posljedku: »Toliko u Bosni softah i samoukih odžah živi od amajliah i zapisah, zašto nebi mogao i ja?« - Tko je bio u Jedreni, vidio je oni veliki šedervan pred »Selim sultan« džamiom. Kraj njega sjedne Kladušanin Alko pred podne petkom,  i stane zapise pisati. On je bio štogod oporavio turski govoriti, ali pisati nije mu se zasjeklo na nosu, to mu ni stari nisu znali! Što mu drago, on bi našarao, kao vlahinje kad boje o vaskreseniju jaja, te bi ih smoto i zapečatio. Još ni deset ih nije sgotovio, ali ti čojlia (seljak) nagrne. »Odža! Oda šta su ti zapisi?« Ale se i nevješt činio, kao da ne mari za njihovo pitanje, ol ko da napola i ne čuje. Svjetina se još većma kupila i zapitkivala. »Što ste mi dodijali?« prodre se Alia »eto: ovi je od groznice; taj drugi od goropaštine; a drugi opet kako koi: od srdobolje, za pčelě, da sé neureku, za kahve, da im se mlieko neoduzimlje; zlih dušah, zlieh očiuh pun je sviet; vještica je danas treća vlahinja! a već su i Turkinje gore od cigankah postale!« »Imaš pravo odža! ti znaš što govoriš; već se od nijedne vjere odhranit liepo tele i dobro ždriebe nemože; ob dan mu sveži kašiku o vratu, u jutru je već neima.« To su dvojica govorila; drugi preuzme: »sreća, u mom komšiluku neima vlahinje nikakve; al ima turkinja gorja; u nje jedna samo krava, pa od nje i maslo prodaje; a u mene ih šest, pa turske mi vjere! djetca su mi željna mlieka nakusat se.« »De Omere, u tebe još dobro; ti imaš djetce; al u mene mòra sve potuši u bešici.« Tako je treći govorio. Zapisi koi po groš, koi po vižlin, a njeki i po stoparac razprodadu se. Svakomu je milo bilo prokušati ovoga inostranog odžu, kako će i hoće li biti sevepli ruke. Ćuk po ćuk: unaokolo ciele Jedrene pročuje se, da ima odža tako sretne (sevepli) ruke, da takov nije se upamtio, kako je Jedrena osvojena; on je Bošnjak, i komu je god dosad zapis dao, kao da si rukom odnio – ozdravio je! – Od dana do dana sviet se je sve većma oko njega kupio, i težko je mogo nadostati. Sovte i odže jedrenske nisu mogli zadugo mirnim okom gledati, da jedan odža bosanski više zna nego oni svi; oni su očito počeli sviet mutiti i uzdizati protiva njemu: »ta ono je na polu vlah; Bošnjak nikad nije pravi musloman bio, niti će ikada biti.« Kad ništa neoprave, onda trojicu izmedju sebe opreme, da ga pitaju, tko je on i tko mu je dao i povladio zapise davati i sviet varati. To je bilo drugog petka, kad je najviše svjetine kod njega bilo. Odže pokažu mu muftinu fetvu, koju su izvadili, da on ne može kao inostranac na čaršii carskoj zapise davati. Pitaju ga od strane sve uleme, što je i tko je on, i koliko surah zna iz alkorana. »Kad me pitate, pravo da vam kažem: Ja sam dosad tri put krstio se, a tri put melaići (angjeli) otimali su me iz vlaških rukuh. Kod nas su blizu kauri; dodju obnoć, pograbe naše ljude, koga izsieku, koga izkrste, te im mete njihove crkve. Kamo sreća! da su i mene posjekli, nego što su me triput krstili, volio bih. Posljednji put odnesu me izmedju vlahah melaići na ćabu, i tu sam želio umrti; ali se sve drugačije preokrenu. Dodje Moskov da tare tursku vjeru; mene melaići opet odnesoše u moj zavičaj da kupim vojnike, te da gonimo Moskova. Mi stigosmo; al Moskov već uteko; melaić mi reče, da družtvo opremim kući, a ja da ostanem ovdje na korist ovdašnjeg svieta, da pišem; - i eto tko mi je zapovjedio.« »Aferim, aferim! svetče«, zaviće više grlah, »i nismo odavno imali medju sobom prazoga odže; zato nas i taru kauri i turska vjera izginu tolika! Mi tebe izmedju se nedamo nikomu.« Odže su otišli i ostavili ga u miru. Prošlo je njekoliko danah i eto iznenada vezirevih kavazah po odžu, - zove ga vezir. On je scienio, da ga je ulema tužila poradi zapisah; al je nješto zakučitie bilo. Prie nedjelju dana veziru je njeko digo prsten s ruke. Vezir je bio neveseo i sumoran; on nije žalio zlatnog prstena ni u njem dragog kamena, već mu je najviše nepovoljno bilo, što je to njegov muhr – pečet – bio, kojim je bujruntie pečatio; pa i to sve bi pregorio, samo kad bi mogo saznati toga kućnoga lupeža, koi se je usudio s njegove ruke, i kako je mogo prsten skinuti, a on nije oćutio.-Prijatelj njeki vezirov reče mu: »Što bi se toliko ti vrpožio? ta zar nisi čuo da imamo medju nami svetca Bošnjaka? dina mi! on zna sad što mi govorimo; ako ti on nekaže, evo moja glava; komu je god dosad zapiso, svakog je pomoglo.« Vezir je bio čovjek nješto pametnii od drugih Turakah, koi je znao šehovske prevare, i u svom konaku nikad nije trpio, da mu šehi dahire kupe. Ali sad za istoga prijatelja uvjeriti, pošalje po Bošnjaka. Kad je Alia došo, poljubi ga u papuču i izmakne se. »E more Bosnjak! ja, turske mi vjere! neću trpiti, da ovda oko nas štokakve vucalice varaju sviet: ti se prodaješ za njekakvog svetca; kad si ti takvi evlia: meni je s ruke ukraden prsten, na kom je muhr moga vezirluka; hoću da mi kažeš, tko ga je ukro; ako neznadneš, kazat ću ti mjesec na dnu Marice!« Alia se izgubi; ali se brzo povrati k sebi, da vezir nije ni spazio. Poleti mu k ruci: »Sve je istina, čestiti gospodaru! istina je što su ti kazivali za moju svetinju; ima ljudih, koi su bez vjere: njima ni naš prorok nemože pomoći. Gospodaru! hoće se sahbur (ustrpljenje); samo vlasi neimaju ustrpljenja već deru kao june u plot; ja ću to s pomoćju božjom i našeg proroka naći; samo treba da ja u tvojoj sobi noćas dovu Bogu činim!« Vezir se je pred svojim prijateljem zastidio, što ga Bošnjak bez češlja izčešlja. Izadju svi iz sobe i Aliu sama ostave unutra. – Sad stopram Ale počme plakati i proklinjati čas, u koi je počeo zapisivati: »Ta ja sam nješto skuco bio ašluka; mogao sam do Novogpazara doći, a dalje nije mi trebalo; tamo su sve naši ljudi-dobra raja, kod njih se uviek može noćiti itd.« Momci donesu mu večeru. Malo i slabo moglo se je večerati. »Taj prokleti njegov prsten, tko će ga naći?....Nuto nevolje, nuto sramote. Tu baš da mi život i prosti, tko bi toliko ruglo podnosio? Ta odže jedrenske živu bi mi oči izkopali!...Oni su ga nato i nagovorili; nisu mi se drugčie mogli osvetiti. Već dosta plakanja; da se traži.« Uzme svieću; triput je obigro sobu na sve strane; - neima, pa neima! Najposlje dosjeti se, da dragi kamen bolje se vidi u mraku; utrne svieću; stane razgledati naokolo, i – eto, tamo na desno nješto se svjetluca; poleti; kad al prsten zapao medju rese od ćilima! Sgrabi ga od radosti kao mačka miša, i tko ti zna koliko ga je putah poljubio. Prie od žalosti, sad od radosti zaboravio je i na svoje vakte: nit je sinoć klanjo akšama ni jacie, nit je svu noć mogo zaspati. Sutra dan zorom momci su stupčili pred vrati, šaptali i veselili se, kako će moći Bošnjaka više izsmjehati i pogrditi. Dodje i vezir s više prijateljah, te se puna soba zgrne Turakah. U kutu klanjo je naš odža. On se je tomu svemu i nevješt činio. Dok Turci kahvu popiu i on dovu svrši, donesu i njemu findžan; al on odmahne rukom. Vezir: »Kako si spavo Bošnjače; jesi li dobro uranio?« »U tvom zdravlju sve je dobro«, odgovori Ale, prikuči se k veziru. kao da će ga poljubiti u ruku, te mu u šaku spusti prsten, da nitko nije ni spazio. »Na moju dušu! svetac! te još kakav svetac!« plesne se vezir rukama i baci pred Turke prsten. Turci svi kao izvan sebe začudjeni ostadoše; jedan za drugim polagano prikučiše se te svetcu skut poljubiše. Vezir ga posadi kraj sebe, tutundžije čibuk a kahvedžije kahvu pokučiše. Vezir je bio radostan, ali osobito momci i vezirovi prijatelji, na koje je sumnja bačena. »Jest, svetče! aferim ti bilo«, rekne vezir pruživši mu 3000 grošah, »eto to je tvoje; al ti znaš, da u mene i više ovakovih prstenovah ima. Meni nije do prstena toliko stalo, koliko do hajduka: ja hoću njega da mi očituješ.« Svetac poleti opet k ruci: »Aman veziru! moja glava, a tvoja sablja; volim od tebe poginuti, nego našemu proroku slagati. Noćas mi je pod tom pogodbom prsten ukazan da ni po jedan način čovjeka neočitujem; a ni on više krasti neće.« Vezir se slegne i prodje se našeg svetca, koi novce spremi u džep, zahvali veziru i ode. Jedrena bila je oni dan uzavrela; po svih kahvah, haremih i ostalih mjestih nije se drugo govorilo, već o čudotvornom svetcu. Zapisi sad tražili su se na vrat na nos; osobito mlade ahnume slale su svoje služkinje k svetcu po zapise....njima je mnogo trebalo, osobito gdje ih je više bilo u haremu; svaka je hotjela sa svečevim zapisom svomu vojnu dražja postati. Svetac je bio na muci: tko će tolikoj množini zadovoljiti! Već su počeli rondati njeki te njeki, da i svetci hatardžie mogu biti; trebalo mu je više softah najmiti i često noći zahvatiti. Tako je za njekoliko dana liepa ašluka Ale prikuco, da se je mogo na konju vratiti; al je on na to zaboravio, i stopram nova napast opomene ga. Bogatog njekog trgovca pokradeni su dučani i magaze; pronaći se ni po jedan način ni lupežom u trag ući nemogaše. Nevoljni trgovac obećavo je više hiljadah grošah – sve zaludu! Prijatelj njeki dodje ga razgovoriti i kaže mu, da idje onom svetcu Bošnjaku: »zar ti neznaš, da on sve zna; zna doga mi! što mi sad govorimo; hajde k njemu i moli ga.« »Jest, prijatelju! da je tako lasno k njemu doći; ta jedva velika ulema i bezi mogu ga se umoliti, a kamo ću ja!« »To je najlašnje« preuzme prijatelj mu, »ti se dobro znaš s vezirom; njega zamoli, a on će mu zapovjediti« - Tako je bilo. Trgovac zamolio je vezira, i ovi posla kavazbašu po svetca. Ale je u najvećem poslu bio; ljudi su oko njega već više satih očekivali, kad će im red doći da im zapiše, I kavazbaša težko dopriè do njega, poljubi ga u skut, i kaže mu, da ga vezir zove. Kad je Ale razumio što mu vezir nalaže, i više ga moli, neg mu zapovieda: upropasti se, kakva nova napast? Nije tude bilo do razmišljanja: »To je stvar dosta mučna, gospodaru, naći i prokazati hajduke; ali našemu proroku ništa nije mučno! on sve može, ako smo mi zaslužili. Meni je potrebito postiti ramazan za trideset danah i nadam se, da ću biti uslišan!« »Ti posti, kako znaš da ćeš najbolje pronaći; samo neka se nadje; ni tvoja jabuka neće faliti ni kod trgovca ni kod mene.« Kad je Ale kući došo, zatvori se u sobu, ter se sit naplače; proklinjo je sam sebe i svoju nesvjesnost. »Ja sam prava bena; pravo nas krajišnike Bošnjaci benami zovu; ja sam sve nadhvatio; ta koi šejtan nedade mi bježati odavde. Ja vidim, to je sudjeno, - ja ću propasti.« Razglasilo se je po gradu da svetac posti ramazan, i da nepiše više nikomu. Ale je zbilja postio ramazan; nije mu se mililo ni jesti ni piti od tuge i čemera i žalosti. Dan je po dan prolazio, i još nikakvog znaka, ni kakva glasa nije mogo razabrati, ni u trag lupežom unići, premda je dan i noć gori doli, tamo ovamo protrkivo i prićutkivo. Tužni Ale bio se je napola osušio! Dvadeset i devet danah tužnog ramazana bilo se je navršilo, i Ale tu večer otišo je u porobljene dućane, gdje mu je od trgovca poslana mastna večera. Večero je i naslonio se na prozor i tako odmaro se i pušio lulu za lulom. »Dvadeset devet« »još jedan, pak ih je trideset! Nejma više....nejma više! nijednog više nejma; sutra će znati svi....!« Tako je Ale ponavljo sve do četiri sata noći. Na jednoč njetko zakuca na vratih. »Ulazi slobodno je«, rekne Alia. Imaš šta i viditi! trideset hajdukah unidje, baciše se svi na velika koljena pred Aliu, harambaša poljubi ga u skut i progovori: »Aman svetče: ne ako za Boga znaš! nekazuj nas; evo ćemo ti i tridesetog kazati. Ti si svetac; ti radi od nas što ti drago; evo smo ti u ruke došli; samo tvog ti ćitaba! neprokazuj nas, propadosmo i mi i sve naše.« Odkuči se harambaša, te se hajduci dva po dva prikuče redom i izljube mu skut. Ale se nije mako s mjesta; njim se i nevješt činio; kao na pola ni da ih čuje ni da vidi; izvadi sat i pogleda: »Evo još dva sata do po noći...znat će se i za tridesetoga; hajdete vi za svojim poslom, to je moja briga; ima meni tko kazati i osim vas.« »Ne, po Bogu si nam brate! Ne dina ti svetče!« progovore u jedan glas svi: »evo smo ti u rukuh svi; radi s nami što hoćeš; opet si ti milostivii, kao svetac, od vezira?« Ale se zadugo zatezo, nije im se lasno htio smilovati; al su oni sve jednako molili, i svetcu se već dodije – te im se smiluje: »E, eto dobro, ja ću vam se smilovati, neću vas nikad i nikom očitovati; ali samo pod dva ugovora: prvo, da se sve ovu noć snesete u dućane ove, što ste god odnieli; ali znajte! sve do tanke igle, drugčie zlo; da mi obećate, da više nikada nećete krasti.« Hajduci su svi veselo povikali: »Hoćemo, hoćemo svetče!« Hotiahu mu po drugi put poljubiti skut; al ih on opomenu, da vrieme negube, već da pohite, sve do zore da snesu. Hajduci veseli snosili su svu dragu božju noć pokradenu robu i novce i mećali svaki komad na svoje mjesto. Još je do zore bio sat, i harambaša prikuči se svetcu, tri poklona učini i na novo poljubi ga u skut, zahvali mu i kaže, da više kod njih ništa nije ostalo. Svetac rekne: »E dobro; sad hajdete svojim putom; nebojte se nikoga.« Hajduci odu; Alia pripuni lulu i stane pušiti; od radosti posmjehavo mu se je desni brk; on se je sam čudio, šta bi iznenada! Dan se je svanuo, ljudi su se pred pokradenim dućanom skupljali, trgovac pregledo je svoju robu; za njekoliko satih od svjetine nije se moglo prohoditi; sve je vrvilo; da se čuda nagleda i svetca u skut poljubi. Već je blizu podne, a bazardjani još nisu imali kad dućana otvoriti! I vezir glavom dodje, trgovac poleti mu k ruci i radosno kaže, da je sve na broju, ni tanka igla ne fali; što je god bilo odnešeno, sve da je podpuno povraćeno. Vezir zapoviedi te se svi upute u džamiu; tude se proroku Muhamedu zahvali na tolikom dobročinstvu, što im je poslo čudotvorca takog, premda nedostojnim. – Ale je u pročelju sputno stajao i ponizno svoju dovu klanjao; blažen se je mogo zvati, tko je bliže njega stajo; to su bila ulema i ridžali; ostali su srećni bili, samo ako su ga od tolike množine mogli nazreti? – Iz džamie išlo se je na mešćemu, gdje se ukaiti – upiše – sve ovo: kako je Ale bio robom kaurskim, po proroku izbavljen, odnešen na ćabu; kako je u Jedrenu poslan, gdje je tolika čudesa počinio. Ova budu poimennice navedena, i sve ovo od svih imamah podpisom i pečetom potvrdjeno. Zatim sliedili su darovi: vezir pet kesah, trgovac trideset, a toliko ako ne više, ostala gospoda svetcu poklone. U Carigradu ne nosi se ni pola poštovanja – ićrama – Šeh-ul-Islamu, koliko se od sad počelo nositi čudotvornomu Bošnjaku. Sva najveća gospoda redom zvali su ga na večeru i častili ga. Nakon osam danah i vezir ga pozove. Ale je zaboravio na Bosnu, na Krajinu, na svoju Kladušu, on se časti; ali nuto, malo da mu iznenad nepresjede. Dok je on s ostalom pozvanom gospodom večero, a vezir kraj prozora pušio, iznenada zaklopi ruke i svetca zapita, što mu je u rukuh, neka pogodi, ako je pravi svetac. Alia se najde u tiesnu: nije mala stvar tako ime nositi, a nepogoditi. Odmah mu je pala treći put njegova ludost na pamet i pokajo se, što barem sad nije bježo iz Jedrene. Nije bilo tude do promišljanja. On veziru odgovori: »Gospodaru, dvaput mi je prosvietlilo kod tebe, treći put prosvietlilo neprosvietlilo.« Vezir izpusti iz šakah svietnjak: »E! Medjer ništa ti se ne može oteti! zaludu: svetac zna sve!« Bošnjak govorio je, kako mu je prosvietlilo, kad ga je vezir odprie dvaput nadario; a vezir misli, da mu on u prilikah svietnjak imenuje. Večera se razmetne, vezir svetca kraj sebe posadi; dok oni kahvu popili i čibuk izpušili, haznadar donese deset kesah: »Eto, nek ti treći put prosvietli« reče vezir i metnu mu novce u krilo. Svetac zahvali i ode kući. Do spavanja nije mu bilo! Triput srećno prošo i cio izašo iz tolikih neprilikah: nije mu švraka mozga popila, da ne bi znao sobom providit. Ode na Maricu, tu nadje brod, te u Enos krene, a odavle u Salonik. Do petnaest danah otvore se novi dućani puni trgovine svakojake. Nitko nije znao odakle je taj trgovac! To je bio čudotvorni Bošnjak – Ali Pekez iz velike Kladuše; on svakog Bošnjaka rado na konak pričeka i o sebi ovako pripovieda.-